Здања
ГРАДСКА КУЋА У ЗРЕЊАНИНУ УШЛА У ТРЕЋИ ВЕК ПОСТОЈАЊА
Отменост која не бледи
Подигнута је 1820. по пројекту Јожефа Фишера. У необарокно рухо обукли су је 1887. Ђула Партош и Еден Лехнер. Чувена је по својој Свечаној дворани, Пантелићевом сату, Крацмановим витражима. Са њеног балкона је 17. новембра 1918. Драгутин Ристић, пуковник Српске краљевске војске, објавио слободу. Балкон је прерађен да би нам са њега 11. маја 1952. махао Јосип Броз Тито. У овом лепом здању снимљени су многи филмови, серије, спотови. Ускоро излази и монографија која ће све ово овековечити
Текст и фото: Миодраг Грубачки
Када је 1820. године окончана трогодишња градња Жупанијске палате, сада Градске куће у Зрењанину, град је имао нешто више од 11 хиљада становника. Значај неког насеља тада се мерио неким другачијим критеријумима, па је та банатска варош имала утицај знатно већи него што би се могло претпоставити на основу броја становника. И у складу с тим, добила је здање које је до данас остало њен симбол и препознатљива ведута. Сматра се и једним од најзначајнијих примера необарокне архитектуре 
на простору Војводине, посебно ако се зна да су за њен изглед заслужни градитељи и уметници који су оставили трага и у највећим градовима некадашње Аустроугарске – Будимпешти и Прагу.
Одувек је имала функцију седишта локалне управе – некада Торонталске жупаније, потом Бечкеречког, Петровградског и Зрењанинског среза, Скупштине општине, а данас Градске управе Зрењанина. У њој је смештена и администрација Средњобанатског управног округа, али и једна значајна установа културе – Историјски архив града Зрењанина, неисцрпан извор података за све градске хроничаре и тумаче овдашње прошлости.
Грађена по пројекту пештанског архитекте Јожефа Фишера, зграда непуних седам деценија након отварања доживљава значајне промене, доградњу и преуређење. Године 1887. облачи необарокно рухо, сачувано до данас. За њега су заслужни Ђула Партош и Еден Лехнер, такође градитељи из Будимпеште. Лехнер се сматра творцем мађарске сецесије, и те идеје остварио је на неколико монументалних објеката у престоници. Своје познанство са Жолнаи Вилмошем, оснивачем чувене фабрике керамике у Печују, користи за посебно украшавање објеката и у том периоду широм монархије ницале су необичне, китњасте грађевине инспирисане народним неимарством...
Жупанијску зграду у Зрењанину Партош и Лехнер опремају и сопственим водоводом, парним грејањем, електричним осветљењем и уређајима за сигнализацију, инсталацијама још недоступним било ком домаћинству у граду и шире. Када је предато властима од стране предузимача, било је то најмодерније здање у овом делу монархије, укључујући и знатно већи и утицајнији Темишвар. Као репрезент тадашње економске и политичке моћи града и Торонталске области (приближно данашњег Баната), настала је у време када се граде градске куће и у другим градовима на рубу Аустроугарске: Сегедину, Сомбору, Кикинди, Кечкемету, нешто касније Суботици, Кањижи и Сенти.
С обзиром на то да су на спрату биле посебне одаје у којима је становао са породицом челник жупаније – велики жупан, постављан директно од бечке круне, може се рећи да је зграда имала и „дворски” карактер. И улазни хол пројектован је тако да кроз њега комфорно може да прође фијакер, домаћинов или гостински, свеједно.
БАЛКОН И ПРЕВИРАЊА
Да би се једна од власти – и то оличена у свом тадашњем врховном представнику, доживотном председнику социјалистичке Југославије Јосипу Брозу Титу – што више приближила народу, 1952. године извршена је данас готово незамислива интервенција на балкону зграде, а Тито је тако постао једини државник због ког је Градска кућа у Зрењанину претрпела видљиве архитектонске измене.
Како би што више грађана могло са свих страна Трга слободе да види и чује председника, који је 11. маја те године први пут посетио Зрењанин, уклоњен је део до тада равне балконске ограде, а балкон је дограђен и омеђен новом, полукружном оградом. Овакав изглед задржан је до наших дана, а 
међу Зрењанинцима се за њега често може чути одредница „Титов балкон”.
У давним временима ограничених комуникација балкон је био једино место у вароши где су грађанству могле бити саопштене значајне информације. Чинили су то углавном градски добошари, који су читали разне прогласе власти, али су вести о кључним историјским догађајима и турбуленцијама саопштаване од самих актера – војсковођа, генерала, политичара...
Вероватно најзначајније поруке с тог места у историји Градске куће чуле су се 17. новембра 1918. године. Завршетак Првог светског рата означио је и епохалну смену власти и држава на овим просторима, оличену у једном дану и једном догађају – обраћању 
пуковника Драгутина Ристића, команданта пешадијске бригаде Гвозденог пука „Књаз Михаило”, војне јединице која је ослободила тадашњи Велики Бечкерек. Он је тада одушевљеном народу и српској војсци, окупљеним на централном тргу, објавио ослобођење града и то да ће војска краља Петра Првог заштитити српску браћу и све друге народности, које стотинама година живе заједно, у негдашњој области деспота Ђурђа Бранковића.
У Жупанијској палати је и формално предата власт представницима нове државе. Најчувеније варошко здање од тог дана више се није налазило на територији Аустроугарске.
По пуковнику Ристићу данас носи име улица којом се последњег ратног дана у Великом Бечкереку кретао ка центру града, а његове војничке заслуге део су многих овдашњих прича.
Дограђени балкон Градске куће сведочи тако о једној (не)успешној архитектонској замисли, а шта је све преживео у потоњем периоду можда најбоље казује бизаран догађај из 2006: балкон је оштећен муницијом испаљеном из пиштоља једног веселог кума приликом свадбене светковине. Пуком срећом у том инциденту није било повређених.
САЛА, САТ, ВИТРАЖИ
Барокна, Свечана или Велика сала Градске куће, намењена одржавању жупанијских, а данас скупштинских заседања, декорисана је захваљујући умећу бечкеречког сликара Јозефа Гојгнера. Сводови таванице украшени су његовим гипсаним радовима, у подножју стоје четири фигуре анђела, а под таваницом, у самој сали, налази се мала галерија с балустрадом. У овом репрезентативном простору одржавају се не само политички скупови, већ и разноврсни уметнички програми.
С пуно разлога сврстава се међу најлепше барокне сале у Србији. Често привлачи пажњу музичара који желе да у њој снимају своје спотове, али и филмских и телевизијских стваралаца. Биљана Крстић, Романа Панић, „Амадеус бенд”, Екстра Нена, Адил Максутовић, емисије из циклуса 
музичке баштине Србије Лети, песмо моја мила, ТВ серија Чизмаши, играни филм Трофеј, само су неки од оних који се везују за овај амбијент. Као посебно живописан, још је у сећању бал под маскама из прве епизоде Сенки над Балканом Драгана Бјелогрлића...
У холу на спрату налази се необичан „Пантелићев сат”. Конструисан је 1902. у познатој радионици и ливници породице Пантелић и јединствен је по томе што његов механизам, захваљујући посебном систему преноса кроз таваницу зграде, 
истовремено покреће четири међусобно удаљена бројчаника – у самом кућишту сата, у Барокној сали, на фасадама ка Жупанијском парку и ка Тргу слободе. Сат је у функцији, уз потребу да се свакодневно механички покреће.
Над централним степеништем зграде, у близини „Пантелићевог сата”, налазе се три витража који симболично 
представљају Мудрост, Правду и Моћ, а постављени су такође 1902. године. Дело су Едуарда Крацмана из Прага, најпознатијег витражисте друге половине XIX века у Мађарској и сина познатог сликара Густава Крацмана. Крацманови су 1878. године основали у Будимпешти Институт за израду витража, у ком су настали бројни витражи тамошњих цркава и зграда.
Крацманови радови у Зрењанину пример су с почетка прошлог века за оно што бисмо данас назвали „јавно-приватним партнерством”. У угловима сваког витража представљени су грбови тадашњих племићких породица из Баната, чијим су прилозима витражи и урађени. Сачувана је тако занимљива успомена на властелинства Карачоњи, Николић и Турн-Таксис.
Ти симболи на стаклу и данас свакодневно подсећају изабране народне представнике да у обављању дужности морају бити управо такви – мудри, праведни и снажни.
***
Земунска ливница
Ливница „Пантелић” настала је од браварске радионице Ђорђа Пантелића, отворене 1854. у Земуну. Године 1870. почела је да производи звона и торањске сатове за цркве и градске палате. Звона и сатови са ознаком земунске радионице до данас су у функцији у више од 130 градских и сеоских храмова. Претпоставља се да је необични сат у Градској кући у Зрењанину израђен у знак захвалности тамошњим властима, након успешно обављеног посла и постављених сатова у неколико цркава у том граду и околини.
***
Монографија и позивница
Све поменуте и низ других занимљивости о овом здању, зашлом у трећи век трајања, наћи ће се ускоро и у посебној монографији која је у припреми. Међу корицама књиге биће, свакако, и позив намерницима да посете зрењанинску Градску кућу. Улаз је слободан и широм отворен, а има се у њој шта и видети и забележити.
